Branko Matić: Život u tami

Branko Matić (57) rođen je u Milićima, u Bosni i Hercegovini, gde je proveo samo godinu dana života. Stigavši u Beograd nije zaboravio svoje korene, pa i danas u šali kaže da je Bosanac. Njegov otac je poveo u svet svoju porodicu, „jer od zemlje se nije moglo živeti“.

Slepilo u petnaestoj godini

Bane Homer, kako ga zovu prijatelji, nije slep od rođenja. O bolesti očiju koja ga je pratila kroz detinjstvo i sećanjima na taj period, Bane kaže:

– Majka mi je ispričala da su, kad sam se rodio prilikom kupanja koristili sapun kojim su svi prali ruke kad dođu iz štale. Tako sam po rođenju dobio infekciju koja mi je načela vid. Sa godinama sam sve slabije video, tako da sam u petnaestoj godini potpuno oslepeo.

Spreman na život u tami

Bane navodi da je imao tu sreću da vidi kako stvari izgledaju,“obične stvari koje mnogi koji i ne primećuju, a oni koji su rođeni slepi ne mogu ni da zamisle“. Kao dečak bio je vrlo radoznao, pa je upijao više od života od svojih vršnjaka. Vid ga je napuštao postepeno; kad je nastupio potpuni mrak, Bane je bio spreman na život u novim okolnostima.

-Dobro se sećam trenutka kada sam shvatio da tama dolazi… Bio sam prvi razred gimnazije. Sve se odigralo na času biologije. Bilo je predvečerje, moje oči više nisu upijale boje… U jednom trenutku sve se pretvorilo u crne i sive siluete… Znao sam da je to kraj, da su se moje oči ugasile…

Ljudi nas izbegavaju

– Kad dođu u kontakt sa slepima, ljudi ne znaju kako da se ponašaju jer su navikli da prvi kontakt sa drugom osobom bude vizuelan. Njihova zbunjenost i nelagoda je tako jaka da nas, slepe, radije izbegavaju nego da nas prihvate i razumeju – kaže sagovornik S media portala.

Radoznali filozof

Uprkos slepilu, sagovornik S media portala nije izgubio želju da uči i da živi životom svojih vršnjaka. Završio je srednju školu i upisao Filozofski fakultet. Svi su ga odgovarali od toga, jer nije bilo lako naučiti hiljade stranica bez Brajeve azbuke.

-Moji roditelji su bili skoro nepismeni, a brat je odmah posle završenog zanata otišao u inostranstvo jer smo mi bili sirotinjska porodica – seća se Bane. – Drugari su mi čitali knjige. Imao sam mnogo prijatelja. Okupio bih kod sebe, i bilo bi bučno i zabavno. Dok bi jedan drugar čitao u sobi, ostali bi se zezali. Nikad nisam izašao nespreman na ispit. Imao sam kompleks koji zovem „ne dozvoljavam“. To znači da nisam želeo da me iko sažaljeva zbog mog slepila i da moj hendikep bude neka olakšica za mene kao studenta…

Radio S od velike pomoći

– Osoblje Radija S je radilo na sinhronizaciji pet naših filmova. Spikeri su rado pristali da nam pomognu. Zahvalan sam na svakoj pomoći i podršci, jer je jako teško pronaći ljude koji će sa lakoćom čitati tekst i dočarati atmosferu filma – kaže sa zahvalnošću Bane Homer.

Neostvareni snovi

Ipak, Bane nije završio upisani fakultet… Četiri ispita su ga delila do željene diplome kada mu se desila ljubav; ali, priznaje, i nemiran duh ga je odvojio od prve velike ljubavi – filozofije.

Susret sa Marijom za njega je bio prekretnica. Ženidba i obaveze porodičnog čoveka nametnuli su mu rad telefoniste na centrali. To je period „praznog hoda“ i, kako sam kaže, „posla koji ga je jedan period odvojio od svega što ga je pokretalo“:

-Rasplinuo sam se. Bio sam žedan novih saznanja. Interesovala me je filozofija, psihologija, umetnost, politika…Previše stvari u isto vreme, a sreo sam i svoju prvu suprugu, Mariju. Sve to, kao i bolest u trećoj godini studija, omelo me je u ispunjenju zacrtanog cilja.

Udruženje za slepe „Homer“

Beg iz životne kolotečine počinje sa pokretanjem Udruženja za slepe „Homer“. Novi izazovi jačaju u njemu želju da napusti posao i počne da se bavi novinarstvom.

Festival filma za slepe

Udruženje za slepe „Homer“ svake godine organizuje festival, koji se održava od 28. maja do 1. juna. Osim festivala i redovnih projekcija u bioskopu „Homer“, slepi danas imaju mogućnost da uživaju u filmu i kod kuće, jer jednom mesečno RTS emituje film za slepe.

-Radio sam više od 12 godina kao novinar Radio Novosti. Bio sam prvi slepi novinar u Beogradu. Imao sam svoju emisiju „Homerov klub“. Dosta dugo je ta emisija trajala. U početku je bila ideja da se približe dva sveta, svet slepih i vas koji vidite, ali postepeno je prerasla u kulturnu emisiju širokog dijapazona… Naravno, ja sam uvek naglašavao da sam slep, što je bilo dovoljno interesantno da emisija bude sluš
ana – priseća se Matić svojih novinarskih dana.

Ispunjen život

Bane danas iza sebe ima bogat i ispunjen život, tri braka i mnogo prijatelja. U penziji je, ali je i dalje aktivno angažovan u Udruženju „Homer“. Rad na pripremanju filmova za slepe ga ispunjava i čini srećnim.

-Mi smo jedini na Balkanu koji rade sinhronizaciju filma za slepe. To je veliki posao jer se osim teksta koji govore glumci, čuju tonovi sa ekrana dok narator opisuje scenu kako bi se približila radnja filma slepima. Mi smo jedini u Evropi koji pripremaju strane filmove za slepe. Svaka zemlja radi samo svoje filmove, tako da mnogi slepi ljudi nikad ne budu u mogućnosti da se upoznaju sa velikim delima drugih kinematografija.

Tatjana Vrećo

(preuzeto sa sajta s|media)