Politika – Filmovi koji se „gledaju” sluhom

Udruženje „Homer” prikazuje slepima ostvarenja sedme umetnosti u kojima se glasovima dočarava sadržaj i dramatika filma

Vesna Radulović, zaposlena u Narodnoj kancelariji predsednika Republike, vodi aktivan društveni život – voli druženja, pozorište, i bioskope. Uživala je u mnogobrojnim filmovima, ali isključivo uz pomoć svog najoštrijeg čula – sluha. Vesna je slepa od rođenja, ali zahvaljujući Udruženju slepih „Homer”, koje je u poslednjih nekoliko godina pionir u adaptaciji i sinhronizaciji stranih filmova na srpski jezik, redovno sa mnogim slepim i slabovidim ljudima prisustvuje projekcijama prilagođenih ostvarenja sedme umetnosti. U prostorijama „Homera” juče je bila na otvaranju trećeg srpskog festivala filmova, na kojem će do 1. maja biti prikazani prilagođeni filmovi „Petparačke priče”, „Taksista”, „Građanin Kejn” i oba dela Bertolučijevog „Dvadesetog veka”. I dok su tokom prikazivanja kratkih inserata kroz zvučnike odjekivale srpske verzije glasova Ume Turman, Džona Travolte, Hemfrija Bogarta, Ingrid Bergman i Kloda Rejnsa, kao i prateći zvučni opisi radnje filmova, Vesna nam je rekla svoje utiske.

– Dosad sam bila na desetak ovakvih projekcija, i mogu reći da je ovo odlična stvar. Slepima ovakve projekcije stranih filmova mnogo znače, jer imaju pun doživljaj celuloidnog ostvarenja a da pri tom ne obavezuju druge da im čitaju titl i opisuju šta se dešava na velikom ili malom ekranu – rekla je Vesna Radulović za „Politiku”.

Dragiši Drobnjaku, sekretaru Saveza slepih Srbije, čulo vida bilo je očuvano tokom prvih jedanaest godina života. Kada je pre nekoliko leta prvi put došao na jednu od „Homerovih” projekcija, želeo je da sazna koliko slepima može dodatno da bude približen svet filmske umetnosti.

– Audio-deskripcija omogućava približavanje filmske umetnosti slepima i u sadržinskom i u estetskom smislu, kao i dublje doživljavanje filma. Bez prilagođavanja, bili bismo znatno uskraćeni. Nadam se da će repertoar bioskopa Udruženja „Homer” uskoro biti znatno raznovrsniji i da će biti još više kulturnih manifestacija ovog tipa – kazao je Drobnjak.

Inicijativu za održavanje festivala svojevremeno je pokrenuo predsednik Udruženja „Homer” Branko Bane Matić. On je rekao da je među slepima oko 30 odsto onih koji su nekada videli pa su izgubili vid, i oni uglavnom mogu sa lakoćom da rekonstruišu narativni deo sinhronizacije, uz čiju pomoć se prati radnja. Oni koji su slepi od rođenja projekciju doživljavaju kao radio-dramu.

– Nažalost, novac nam je veliki problem. Da nije pomoći nekih institucija, kao što je opština Stari grad, ne bismo uspeli da priredimo čak ni ovaj jedan film mesečno, koliko nam je do sada polazilo za rukom – požalio se Matić.

Ivan Branisavljević sa svojim kolegama obavlja lavovski deo posla. On montira celokupan zvučni materijal, a to ponekad znači i 80 zvučnih zapisa različitih uloga po filmu. Takva raznovrsnost je slepima neophodna, jer se vezuju za određenu boju glasa i tako lakše razaznaju o kojoj je ulozi reč.

– Za najduže uloge angažujemo profesionalne spikere sa radija, a katkad i glumce. Inače, uz srpske glasove čuju se i utišani glasovi originalnih glumaca. Brze kadrove prate kratke rečenice, a spore duge. Ideja je dočarati vreme, mesto i likove, a adaptacijom se na specijalan način dočaravaju čak i izrazi lica glumaca. Zvuci koji nisu veoma bitni u datoj sceni takođe se posebno objašnjavaju, kako ne bi zbunjivali. Slepi, naročito oni koji su nekad videli, na ovaj način postaju reditelji sopstvenih filmova, svojim „unutrašnjim okom” – objasnio je Branisavljević.

T. Bojković

(preuzeto sa veb sajta Politika ONLINE)